„Naša Jugoslavija“

[Moca]

Drugovi i Drugarice, prijatelji....
Sretan 29.novembar svima onima koji u svom srcu nose najplemenitije osjecaje prema ovome praznik. Posebne cestitke povodom ovoga praznika upucujem JUGOSLOVENIMA, ljudima koji nikada nisu niti ce pokleknuti pred nepravdama koje se svakodnevno vrse nad svim narodima i narodnostima SFRJ-e
Zivjeli Patrioti SFRJ-e

[komunistatito]

Sretan Dan Republike!


_________________
Život je masovna pojava i kao takav ne preporučuje se pojedincima!
Ako ne poštujemo nasu prošlost, ne poštujemo ni sadašnjost, ni budućnost, ni sami sebe,...

[omer]

Pridruzujem se slavlju i cestitkama
_________________
Sad je trenutak velikih odluka! Bolje zivjeti sto godina kao milijunas, nego sedam dana u bijedi (Bob Rock)

[Dalmatinac]

I s ovog kontinenta - sretan Dan Republike!
_________________
"Ja ću oprostit i Njemcima i Talijancima, ali ne mogu oprostit ni ustašama ni četnicima. En ti gospu, ja i' gren oslobodit, a oni mene gredu ubit..." – Ribar Šanto

[Anti-Jenki]

Ah, ta Jugoslavija...

Da se nije raspala danas bi se jos uvek prepirali oko toga ko koga eksploatise i ko je kome pokrao pare.

Ovako se samo prepiremo oko toga ko je kriv za rat i ko je koga vise mlatio.

Ipak se nesto napredovalo.

[misha]

Sretan Dan Republike


http://www.vijesti.cg.yu/index.php?id=288495

[Vuk]

Srećan Dan Republike!
_________________
Zelite li se bar za tren vratiti u Jugu?
POSJETITE VUKOVU STRANICU

[Uča]

Najveći datum i najdraži gost
Objavljeno: Ned, 30. 11. 2008. 13:03
IDE TITO PREKO TRANZICIJE

Ekskluzivni stenogram sa zatvorene proslave Dana Republike, održane u beogradskom Domu omladine, gdje je drug Josip Broz Tito upriličio prijem za najviše rukovodioce bivših Jugoslavija Stjepana Mesića i Dobricu Ćosića, te za vodeće ličnosti društveno-političkog života svih država nastalih raspadom Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije
Dežurni stenograf: Predrag Lucić

JOSIP BROZ TITO: Dobro došli, drugovi omladinci!
DOBRICA ĆOSIĆ: Otkud se ovaj stvorio?
TITO: Šta je, Dobrice? Jesi ti to nešto iznenađen?
ĆOSIĆ: Ja sam... Ja sam zaprepašćen. Borise, sine, jesi ti znao da će ovaj da bude ovde?
BORIS TADIĆ: Jesam, čika Gedžo.
ĆOSIĆ: Pa što me, sine, nisi upozorio?
TADIĆ: Ćale kaže da ste ljuti na mene otkad su oni naši telefonski razgovori objavljeni u e-novinama.
ĆOSIĆ: Kojim novinama? Kurir mi nije doneo nikakve novine sa našim razgovorima.
TADIĆ: Nisu to štampane novine, čika Gedžo. To su novine na Internetu.
ĆOSIĆ: Kurir mi nije doneo nikakav Internet.
TADIĆ: Ne može to da se donese, čika Gedžo. Za to treba posebna instalacija.
ĆOSIĆ: Bio je vodoinstalater u sredu, ne, u četvrtak, da otpuši šolju, ali ne znam da je stavio ikakav Internet. Baš ću da pogledam u šolju kad dođem kući.
TADIĆ: Nemojte da gledate u šolju, čika Gedžo. Internet se ne stavlja tamo nego na kompjuter.
ĆOSIĆ: Možda su meni stavili iz praktičnih razloga, da čitam dok sedim. Samo su zaboravili da mi kažu. A ne znam ni za te naše razgovore.
TADIĆ: Pa nije ni čudo da ne znate kad su to tajni razgovori.
ĆOSIĆ: Jesi ti, sine, znao za njih?
TADIĆ: Nisam, čika Gedžo, ne mak'o se sa svog mesta.
ĆOSIĆ: I ne treba da se mičeš, sine. Dobro je dok te tamo imamo. A ko je onda znao za te naše razgovore?
TADIĆ: Onaj Luković, čika Gedžo.
TITO: Koji Luković?
TADIĆ: Pera Luković.
TITO: Pa šta radi Luković? Jel' još piše onu rubriku „Singlovi” u Džuboksu?
TADIĆ: Nema više singlova, a ni Džuboksa.
ĆOSIĆ: Šta su to singlovi, šta je to Džuboks? O čemu ti to, sine Borise, pričaš sa ovim tu da ne kažem čovekom?
TITO: Šta ti, Dobrice, boga ti poljubim, nisi čitao Džuboks?
ĆOSIĆ: Ja sam pisao knjige i nisam imao vremena da ga traćim na koješta.
TITO: I ja sam pisao, Dobrice. Ali ne može čovjek samo da piše, treba ponešto i da se pročita. Mene je uvijek zanimalo da pročitam šta rade ti moji omladinci Mišel Briški, Vjeko Jutt, onda onaj brkati, kako se zvao, Džo Maračić Maki...
ĆOSIĆ: Bolje bi bilo da ste čitali moje pametne knjige, a ne te gluposti.
TITO: Meni su neki drugovi predlagali da te zatvorim zbog tih knjiga, a ja im kažem: „Drugovi, pa ne možemo čovjeka da zatvaramo zato što je dosadan!” Je li tako bilo, Ćulafiću?
DOBROSAV ĆULAFIĆ: Jeste, druže Tito, od reči do reči.
TITO: Nakon što sam umro, drugovi su mi slali neke tvoje knjige sa potcrtanim glupostima. Sjećam se, bila je jedna gdje jedan naš drug ilegalac, šta li je bio, ulazi u fotokopirnicu, tamo neke '41. A ja sam i tada govorio: „Pustite, drugovi, Dobricu! On je odavno razriješen dužnosti da bude pametan.” Jesam tako govorio, Ćulafiću?
ĆULAFIĆ: Jeste, druže Tito, od reči do reči.
TITO: Ja, Ćulafiću, i ne umijem drugačije da govorim nego od riječi do riječi.
ĆULAFIĆ: Tako je, druže Tito. To je jedna od vaših velikih vrlina koje vas lepo krase.
ĆOSIĆ: Ja ne razumem, sine Borise, kako mrtav čovek može da čita.
TADIĆ: A ja ne razumem, čika Gedžo, kako mrtav čovek može da sedi ovde i razgovara sa nama.
TOMISLAV NIKOLIĆ: Ja to mogu stručnjački da vam objasnim. To gde je on stavljen, ako je uopšte igde stavljen kad je konačno umro, to je plitak grob. Da sam ga ja zakop'o po svim propisima i pravilima zanata, nikad taj ne bi ust'o iz groba! Komunisti su znali samo da ubijaju, a o sahranama pojma nisu imali. Zato se i ne zna gde je grob đenerala Draže i tolikih drugih srpskih mučenika.
TITO: Ćulafiću, ko je ovaj omladinac?
ĆULAFIĆ: Ne znam, druže Tito.
TITO: Kako milicija može da ne zna?!
ĆULAFIĆ: Nisam ja više milicija, druže Tito.
TITO: A zašto nisi, crni Ćulafiću?
ĆULAFIĆ: Nema više milicije, druže Tito, a ni ja nisam baš prisutan...
TITO: Pa čega ima ako nema milicije?
IVICA DAČIĆ: Ima policije, druže Tito. I ja sam policija, tačnije kazano: ministar unutrašnjih dela.
TITO: Pa je li ta policija zna ko je ovaj omladinac?
DAČIĆ: To je Toma Nikolić, predsednik Srpske napredne stranke.
TITO: Je li on neki četnički simpatizer?
DAČIĆ: Pa moglo bi da se kaže, ali, znate, to je kod nas legalizovano.
TITO: Vidim ja da kod vas četnici napreduju. U moje doba su napredovali samo prema Dravogradu, i to skoro pa nezaustavljivo. Nisi znao ko je brži: oni ili ustaše. Ali pustimo sad aveti prošlosti...
NIKOLIĆ: Vidi ko nam to kaže... Ni glogov kolac mu nije mog'o ništa!
TITO: To je zato, druže četnik, što ja za razliku od vas i vaših nisam vampir.
NIKOLIĆ: 'Ajde, 'ajde, znam ja što ste vi ustali iz groba. Čuli ste da je umro Nikola Kavaja, pa ste se ustrtarili da će da vam dođe glave na onom svetu, kad već, nažalost, nije na ovom.
TITO: Šta je trebalo da žuri sa umiranjem kad su mu Amerikanci dali 83 godine robije?!
NIKOLIĆ: Pa pustili su ga na slobodu...
TITO: Vidim, veliku su mu uslugu napravili...
DANILO TÜRK: Tovariš Tito, mi nismo prišli čak iz Evrope da tukaj na Balkanu slišimo o četnikima.
TITO: Zar ti, druže, ne stižeš iz Slovenije?
TÜRK: Tovariš Tito, Slovenija je zdaj Evropa.
TITO: Pa i Evropa je, druže, poštovala ovaj naš veliki praznik, ovaj Dan Republike zbog kojeg smo se danas i okupili ovdje.
ĆOSIĆ: Da ne treba da pevamo „Drugarice, posadimo kitu u čast našem dragom drugu Titu”?
DAČIĆ: Nije se pevalo „posadimo kitu” nego „posadimo cveće”.
ĆOSIĆ: Kita, cveće, isti kurac.
TADIĆ: Čika Gedžo, ja nisam znao da vi imate tu reč u svom vokabularu.
TITO: Nisi znao da je ima ni u pantalonama. Nije bio tako kurčevit kad smo se družili na „Galebu”.
ĆOSIĆ: Nemojte da mi taj brod stalno nabijate na nos! Pa nisam ja tražio da budem na njemu!
TITO: Jok, nego je „Galeb” tražio da ti budeš na njemu... Počeo da klikće kao da je poludio: „Ako mi ne dovedete druga Dobricu, neću da plovim u Afriku! Neću, neću i neću!”
TÜRK: Tovariš Tito, vreme je u Evropi dragoceno, a tukaj na Balkanu, po srbohrvaški, teče li ga, teče...
TITO: Sjećam se ja, omladinac, kad je i u Sloveniji teklo i vrijeme i refošk... Ali hajde, kad već žurite, da počnemo. Ja sam vas, drugovi omladinci, sazvao da se malo družimo na današnji dan, da vidimo gdje smo i šta smo, šta je ostalo od onih naših historijskih odluka iz Jajca otprije 65 godina...
HARIS SILAJDŽIĆ: Nije ostalo ništa. Srbi su se popišali i na zabranu povratka kralja u zemlju i na sve ostalo.
ĆOSIĆ: Koga smo trebali da vratimo? Velikog vezira?
TITO: I šta radi kralj? Niste ga valjda okrunili?
ĆULAFIĆ: Kako da ga okrune, druže Tito, kad ne zna gde mu je glava?! Moji su ljudi pratili kuda se kreće i šta radi, i na osnovu njihovih izveštaja je zaključeno da od kralja ne preti nikakva opasnost.
TITO: Pa šta radi kad se niti kruni niti rovari?
ĆULAFIĆ: Ide okolo i pije viski.
TITO: Pa to je pohvalno, Ćulafiću. I ja sam uživao u viskiju.
ĆULAFIĆ: Ne pije on viski, druže Tito, zato što uživa već zato što ne ume da naruči pivo na srpskom.
TITO: Znači, kralj nije opasan za našu zajednicu ravnopravnih republika i autonomnih pokrajina?
HASHIM THAÇI: Nije, zato što više nema autonomnih pokrajina.
TITO: Kako nema? A šta su Vojvodina i Kosovo?
THAÇI: Za Vojvodinu neću da se mešam, ali Republika Kosovo je država, međunarodno priznata.
TITO: Vi to ozbiljno?
TADIĆ: Ma pustite šta ovaj tu lupeta! Kosovo je ništa, a ne država.
THAÇI: Povuci reč!
ĆOSIĆ: Stvarno, sine Borise, kako to možeš da kažeš? Kakvo crno ništa? Kosovo je srce Srbije, a ne ništa.
TADIĆ: Izvinjavam se, čika Gedžo. Kosovo je, razume se, kolevka srpske državnosti.
THAÇI: Tako je.
RAMUSH HARADINAJ: Šta je tako, crni Hashime?
THAÇI: To je tako. Otkad je Kosovo proglasilo nezavisnost, otada je i Srbija samostalna država.
HARADINAJ: 'Oćeš da kažeš da smo se mi Kosovari borili za samostalnu Srbiju?
THAÇI: Nismo se borili, ali smo za izborili za srpsku samostalnost.
SANDOR EGERESI: Nepotpunu, zasad. Trebalo bi da bude samostalna i u odnosu na Vojvodinu.
TADIĆ: Nikad, nikad i nikad!
TITO: Ti, omladinac, ne galami! Je li, je li Kosovo stvarno postalo država?
TADIĆ: Ako i jeste, nije autonomna.
THAÇI: Republika Kosovo je samostalna i nezavisna država.
TADIĆ: Po čemu to, majke ti?
THAÇI: Po tome što više ništa ne moramo da pitamo Beograd.
TADIĆ: Ali morate da slušate sve i svja sem Beograda.
TITO: Je li, a Moja Mitrovica, je li se još uvijek zove onako lijepo?
ĆOSIĆ: Mitrovica je srpska. Ono šiptarsko ime je prošlost.
THAÇI: Mitrovica je neotuđivi deo Republike Kosovo! I Tito nije albansko ime!
ĆOSIĆ: Izvinite, zaboravio sam da se Tito na albanskom kaže Enver.
TITO: A znaš ti kako se Dobrica kaže na talijanskom?
ĆOSIĆ: Kako?
TITO: Benito.
ĆOSIĆ: Mnogo smešno... Evo sad ću da umrem od smeha!
TADIĆ: Nemojte, molim vas, da umrete, čika Gedžo.
ĆOSIĆ: Ne boj se, sine, neću ja da umrem ni od smeha ni od smrti.
TADIĆ: Lepo od vas. I odgovorno prema Srbiji.
ĆOSIĆ: Jeste, sine, jeste. Lepo primećeno. Znam ja da ti brineš za mene, ali da kao odgovoran državnik brineš i za našu Srbiju. A pošto kao pametno dete znaš da sam ja jedna i jedina celovita Srbija, tvoja briga za mene je ujedno i najveći mogući izraz tvoje državničke zrelosti.
TÜRK: Tovariš Tito, mi nismo tu prišli iz Evrope da slišimo o Srbiji in tovarišu Čosiču.
TADIĆ: Mi smo, kolega Danilo, u Beogradu, u Srbiji, i normalno je da razgovaramo najpre o Srbiji. Da smo kod vas u Sloveniji, onda se niko ne bi bunio što pričamo o vašoj situaciji.
TÜRK: Vi, kolega, niste u Evropi, pa ni možno da budete pri nas, u Sloveniji. Kad vas Evropa primi, prosim lepo, naše meje su vam odprte.
TITO: Vidiš, boga ti poljubim, nisam bio u Sloveniji otkad sam umro. A baš sam se uželio Brda kod Kranja.
TADIĆ: E, imate čega i da se uželite! Pa vidite kakvi su... Da tamo po drugi put umrete, ove bi vam jajare naplatile godišnju vinjetu za Plavi voz.
TITO: Šta je to vinjeta?
TADIĆ: To je njihov kompleks što nemaju more, pa teraju inat Hrvatima. A svi plaćamo cenu.
TÜRK: Imamo morje! Vi nemate morje!
TADIĆ: Kako nemamo?!
MILO ĐUKANOVIĆ: A đe ti je more, jadan ne bio?
TADIĆ: Šta se ti javljaš?! Baš me zanima čime ćeš da se baviš kad u celom svetu zabrane pušenje... 'Oćeš da švercuješ žvakaće ili herbalajt?
ĐUKANOVIĆ: Jok, švercovaću flaširano more za Srbiju i Mađarsku.
TADIĆ: Pazi stvarno, kako se samo setio... Čika Gedžo, sad sam tek shvatio da mi više nemamo more.
ĆOSIĆ: Imamo, sine, kako da nemamo...
TADIĆ: Pa gde nam je?
ĆOSIĆ: U međunarodnim vodama. Koliko se ja razumem u pravne nauke, međunarodne vode su svačije.
NIKOLA GRUEVSKI: Druže Tito, ako ćete ponovo da umirete, dođite kod nas u Makedoniju. Mi nemamo more, mi nemamo kompleks, ali imamo dobru volju da se reše svi problemi.
TITO: A koji bi se to problem riješio da ja ponovo umrem? Vidim da vam je bila previše i jedna moja smrt...
THAÇI: Nemojte tamo da umirete. U zemlji bez imena ni smrt ne može da se pravno konzumira.
GRUEVSKI: I to nam je hvala što smo vas priznali!
THAÇI: Pa i mi smo vas priznali.
GRUEVSKI: Ali pod imenom Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija.
THAÇI: Pod jedinim koje imate.
GRUEVSKI: Ti znaš da to nije ime nego kompromis.
THAÇI: Pa što se onda ne nazovete Republika Kompromis?
GRUEVSKI: Ali mi više nemamo nikakvog kompromisa oko imena.
THAÇI: Nemate vi ni kompromisa ni imena. Kad nećete da slušate Amerikance i da se lepo zovete Severna Makedonija.
GRUEVSKI: Ni slučajno! To bi značilo da postoji i Južna Makedonija.
THAÇI: Što se mene tiče, postoji samo Zapadna.
TITO: Ćulafiću, koga sam ja ono zadužio za Makedoniju? Koliševskog?
ĆULAFIĆ: On je bio samo privremeno. O tome je trebalo da se brine Kiro Gligorov.
TITO: Pa je li se brinuo?
ĆULAFIĆ: Jeste, druže Tito. Koliko ja znam, stalno je bio zabrinut.
TITO: Pa kako on nije mogao to da riješi?
ĆULAFIĆ: Šta, da je nazove Kiristan?
GRUEVSKI: Druže Tito, ovo su stvarno niski udarci...
SILAJDŽIĆ: Šta vi, Makedonci, kukate?! Evo mi u Bosni i Hercegovini imamo međunarodno priznato ime i ništa osim imena.
TADIĆ: Imate i lepu, modernu zastavu.
SILAJDŽIĆ: Takva ti na kući visila!
TITO: Šta je, drugovi, kod vas u Bosni? Ko je sad tamo glavni?
SILAJDŽIĆ: Ja sam glavni.
MILORAD DODIK: Otkad se ti zoveš Lajčak?
SILAJDŽIĆ: A otkad se ti išta pitaš po pitanju Bosne?! Ti si rek'o da je ona za tebe odavno inostranstvo.
DODIK: Pa i Lajčaku je ta Bosna inostranstvo. Zato se njega i pita.
TITO: A ko vam je taj drug Lajčak? Je li ovdje?
ĆULAFIĆ: Nije, druže Tito.
TITO: Zašto nije? Ćulafiću, jesam li ja rekao da se dovedu svi glavni i odgovorni drugovi?
ĆULAFIĆ: Taj Lajčak, druže Tito, on nije Jugosloven.
TITO: Nego?
ĆULAFIĆ: Čehoslovak.
SILAJDŽIĆ: On je Slovak. Nema više Čehoslovaka, a ni Jugoslavena.
DODIK: Nego čega ima? Bosanaca?
SILAJDŽIĆ: Nema ih, ali će ih jednog dana biti.
DODIK: Kako da ne!
SILAJDŽIĆ: Hoće, hoće... I ti ćeš biti Bosanac.
DODIK: A šta ćeš ti bit?
SILAJDŽIĆ: Ja ću biti Bošnjak.
DODIK: A što ti ne bi bio Bosanac?
SILAJDŽIĆ: Zato što ja ne mogu biti isto što i ti.
DODIK: Nek' tebi Bosanci budu ovi Arapi!
SILAJDŽIĆ: Koji Arapi?
DODIK: Ovi zbog kojih pronalazite piramide da potvrdite svoj arapski identitet!
SILAJDŽIĆ: Pa nisu piramide gradili Arapi.
DODIK: Nego ko?
SILAJDŽIĆ: Nego Egipćani, glupane!
DODIK: A je li se Egipat zove Ujedinjena Arapska Republika? Evo ti Tite, pa ga pitaj, jebl'i te i on i Nehru!
SILAJDŽIĆ: Nije Nehru nego Naser.
DODIK: Šta Naser?
SILAJDŽIĆ: Naser je bio predsjednik Egipta.
DODIK: Naser Orić? Eto kako vi falsifikujete istoriju...
SILAJDŽIĆ: Nisam ja reko da je Naser Orić bio predsjednik Egipta nego ti.
DODIK: Ko? Ja bio predsjednik Egipta? Ti si skroz siš'o s pameti!
SILAJDŽIĆ: Nisam reko da si ti bio predsjednik Egipta nego da je Naser.
DODIK: Koji Naser?
SILAJDŽIĆ: Gamal Abdel Naser. Onaj po kojemu je Naser Orić dobio ime.
DODIK: Šta je tom Gamalabdelnaseru ime, a šta prezime?
SILAJDŽIĆ: Gamal Abdel mu je ime, a Naser mu je prezime.
DODIK: Pa kako će čovjek dobit ime po tuđem prezimenu?!
SILAJDŽIĆ: Pa i ti si dobio ime po tuđem prezimenu.
DODIK: Ja ne znam nikoga ko se preziva Milorad.
SILAJDŽIĆ: A ja znam tebe koji se zoveš Banja Lukašenko.
DODIK: Povuci rij...
TITO: Dosta, drugovi, boga mu poljubim! Iz vaših sam izlaganja shvatio sve što nisam želio čuti o mojoj Bosni i Hercegovini... Dajte, smirite se! Koga još nismo čuli?
ĆULAFIĆ: Drugove iz Hrvatske.
TITO: Dobro primijećeno, Ćulafiću. Gdje su ti Hrvati? Boga ti miloga, vi samo ćutite, drugovi, i ništa ne govorite.
IVO SANADER: Pa kako bih vam rekao, gospodine Broz...
TITO: Druže Tito, omladinac, druže Tito... Slobodno me oslovljavaj sa druže Tito.
SANADER: Dobro, gospodine druže Tito...
TITO: Ovi Hrvati stvarno bolje da ne progovore.
TADIĆ: Tačno tako. Kako zinu, tako zaseru.
STJEPAN MESIĆ: A kako mi zaseremo, tako vi zinete.
TADIĆ: Druže Tito, Hrvati opet vređaju.
TITO: Dosta je bilo, drugovi Srbi i drugovi Hrvati! Nemojte da vas opet naizmjenično smjenjujem. Šta se, dakle, radi u Hrvatskoj?
SANADER: Hrvatska se intenzivno uključuje u sve glavne tijekove suvremenoga svijeta. Uskoro preuzimamo predsjedanje Vijećem sigurnosti Ujedinjenih naroda, što je veliki uspjeh ove vlade na čelu sa mnom...
TITO: Dobro, dobro, omladinac. To je pohvalno, ali mene zanima šta se radi u mojoj rodnoj Hrvatskoj?
SANADER: Štedi se, gosp...
MESIĆ: Druže Tito, štedi se, pa se štedi.
TITO: I šta se još radi?
MESIĆ: Ništa, samo se štedi.
TITO: Pa kako mislite da napredujete, majku mu božju?! Najprije je štedila ona Milka Planinc, pa onda i onaj Mikulić, sad vas dvojica... Pa šta je to s vama, drugovi?! I na čemu to imate da štedite kad vidim da ste sve prodali?!
SANADER: Gosp... ovaj, druže Tito, ja nešto i trošim.
TITO: Pohvalno, omladinac, pohvalno. A na šta trošiš?
SANADER: Na satove i tako to.
TITO: Na satove čega? Na satove masaže, na satove rke-koke...?
SANADER: Na satove tika-taka.
TITO: Kakvi su to satovi tika-taka? Ko je tu tika, a ko taka?
SANADER: To su vrlo vrijedni i skupocjeni satovi.
TITO: I šta dobiješ za te velike novce?
SANADER: Točno vrijeme, puno točnog vremena. Mi Hrvati smo tisućljetni narod i nama nikad dovoljno vremena.
TITO: Zar ti ne bi bilo isplativije da probaš s kalendarima? Dobiješ više vremena za manje novaca.
SANADER: Ali maločas ste rekli da od štednje nema prosperiteta, pa ja i ne štedim na svemu kao ovaj Mesić. On vam, nećete vjerovati, štedi i na sprovodima branitelja, štedi na streljivu, na počasnim plotunima... Da se njega pitalo, vama nitko ne bi došao na sprovod, osim predstavnika mjesne zajednice.
MESIĆ: Molim te, šuti i ne iskrivljuj moje izjave! Ja sam rekao da treba štediti na sprovodima branitelja, jer mislim da branitelji previše umiru. A oni nama trebaju živi, je li tako, druže Tito?
TITO: Tako je, omladinac.
ĆOSIĆ: Eto, šta ja stalno govorim?! Vi ste, druže, Tito, uvek brinuli da ustaše budu na broju.
SANADER: Naročito je brinuo kod Bleiburga...
TITO: A šta se ti, omladinac, hvataš za taj Bleiburg? Ti se tada nisi ni rodio.
SANADER: Zato što je Bleiburg naše vitalno pitanje.
TITO: A po čemu to?
SANADER: Po tomu što je tamo sve počelo.
TITO: Ja sam mislio da je tamo sve završilo.
MESIĆ: Nažalost, nije.
TITO: I šta ti, omladinac, znaš o Bleiburgu?
SANADER: Znam sve, ali neka pravu istinu o tomu kažu povjesničari.
MESIĆ: Tebi je jedan povjesničar time i napunio glavu.
TITO: Koji povjesničar?
MESIĆ: Ma onaj Tuđman.
TITO: Uuuuu, to je pouzdan izvor. On o tome ima vlastoručna saznanja.
SANADER: Mislim da nije pristojno tako govoriti o predsjedniku Tuđmanu.
TITO: A zbog čega?
SANADER: Zbog toga što je umro.
TITO: Pa šta onda?! I ja sam umro.
SANADER: Znam, Bogu hvala.
TITO: Pa kad znaš, šta onda brineš brigu mrtvih?! Što se malo ne pobrineš za žive?
SANADER: Ma znate kakvi su živi... Nezahvalni, zlopamtila... Stalno gnjave da sam jučer govorio jedno, a danas drugo...
TITO: A šta si to govorio?
SANADER: Ma ništa posebno. Bilo je to davno, na Rivi, bila su druga vremena...
TITO: I ja sam govorio na Rivi, davno i u druga vremena... I sve bih to ponovio, samo da se mogu sjetiti šta sam govorio... A šta si ti rekao na Rivi?
SANADER: Rekao sam da smo svi mi Mirko Norac.
TITO: A ko je taj Mirko Norac?
SANADER: Jedan general... Nije sad važno.
TITO: I šta su ti rekli ljudi, narod?
SANADER: Isto to. Da smo svi mi Mirko Norac.
TITO: Ljudi su govorili i „Tito, to smo svi mi!”, pa eto vidiš da nisu.
SANADER: Ali zar vi ne vjerujete u to da „Tito, to smo svi mi!?”
TITO: Kako da vjerujem, dragi moj omladinac, kad vidim da niste?! Niti si ti Tito, niti je ovaj Dobrica Tito, niti je iko od vas Tito, ni sam za sebe ni kad vas se skupi na gomilu. Je li tako, Ćulafiću?
ĆULAFIĆ: Tako je, druže Tito.
TITO: Pa kad je tako, drugovi, onda predlažem da ovdje usvojimo posljednju odluku AVNOJ-a, ali pod uslovom da je ispoštujete, za razliku od svih onih koje ste uspješno pogazili.
ĆOSIĆ: Koja je to odluka?
TITO: Da se Josipu Brozu Titu za sva vremena zabrani povratak iz zemlje! A sad zdravo, drugovi... I sretan vam Dan Republike!
_________________
Mi Srbi smo narod koji je obožavao Miloševića, a ubio Đinđića. Nije lako to voleti, nije lako tome pripadati i sa tim se poistovećivati, nije lako biti srpski patriota.

[omer]

ovo je odlicno
_________________
Sad je trenutak velikih odluka! Bolje zivjeti sto godina kao milijunas, nego sedam dana u bijedi (Bob Rock)

[Dalmatinac]

Super.
_________________
"Ja ću oprostit i Njemcima i Talijancima, ali ne mogu oprostit ni ustašama ni četnicima. En ti gospu, ja i' gren oslobodit, a oni mene gredu ubit..." – Ribar Šanto

[Mio]

I ovaj put sretan nam 29.novembar dan državnosti Jugoslavije, ali ovaj put uz jednu upravo najavljenu akciju jugoslavenskih komunista: Joža Broz-Titov unuk, večeras je zvanično najavio, preko TV stanica, udruživanje svih postojećih komunističkih partija i pokreta dezintegrirane Jugoslavije u jedinstvenu komunističku partiju Jugoslavje-KPJ s ciljem obnove Jugoslavije. Građani oduševljeno podržavaju ovu inicijativu.
Uz Jugoslavene uspjeh neće izostati. Mio

[Mio]

Eh taj Dvajzdeveti novembar
Studeni mi ovi novembri
Slobodanka Boba Đuderija

Dvajzdeveti novembar je dan kad se ja onako glupo zapiljim u kalendar sve me nešto prsti svrbe da si nalijem jednu i proslavim one dane kada niko nikoga nije vješao na vrbe....

Dvajzdeveti novembar je bio dan svih dana i kažu da nikada prije u povijesti nije toliko ljudi plakalo ko onaj dan kad je danu svih dana bila sahrana.

Dvajzdeveti novembar je bio više ko neki prirodni spontani refleks. Oko srca bilo toplo Živjelo se dobro, koliko se moglo.

Dvajzdeveti novembar je bio dan. Svi su ga brate slavili, a poslije rekli da nisu, poslije su se pravili. Kažu bili smo zaneseni. Pa otrgnuše stranice kalendara ko je zapamtio, zapamtio je.

Pa kažu ovako nam je bolje a ja ne znam što je meni. Ovi današnji novembri mi baš nekako studeni.

[Moca]

Drugovi ,Drugarice, prijatelji i poznanici
Svima vama koji danasnji dan " Dan Republike " predstavlja nesto posebno, svima vama koji mrzite fasizam( nacionalizam i sovinizam )od srca cestitam.
Moca